Свестан значаја и одговорности
Радован Лазаревић се професионално бави новинарством од средине осамдесетих година прошлог века. Више од деценије је уредник дописништва РТС-а у Ваљеву. Добитник је престижних награда за уређивање дневника и ТВ репортаже. Компетентан, речит и захвалан саговорник.
Он не мисли да би било упутно и одговорно на јавном сервису, по сваку цену, износити ружне ствари о Ваљеву. Такве прилоге виде сви, па и они на републичком нивоу, од којих у одређеној мери зависи функционисање Ваљева. А и гледаоци више воле лепе ТВ репортаже, “те мекше стварчице”.
Свето слово у новинарству за Лазаревића је познавање чињеница: чути све укључене у неки догађај или процес, консултовати, ради дубљег појашњавања, социлоге, психологе, правнике. И стално ослушкивати шта о неком догађају, јавној личности или процесу мисле чланови породице, пријатељи, колеге, власт, опозиција.
При томе Лазаревић мисли да данас у Србији РТС има најширу и најслободнију уређивачку политику од свих телевизија с националном фрекфенцијом.
Као пример таквог рада и уређивачке политике он наводи властити прилог о предлогу Градског одбора Демократске странке да парк код тзв. лименке добије назив по покојном премијеру др Зорану Ђинђићу. У прилог су били укључени сви заинтересовани и одговорни и резулат је био врло задовољавајући са становишта унапређења политичке културе.
Да ли је Радован Лазаревић задовољан својом досадашњом новинарском каријером?
“Јесам”, каже без двоумљења. “Радио сам све што се у електронском новинсрству може радити. Оно за шта нисам имао прилику да радим у Ваљеву, и из Ваљева, надокнађивао сам извештавањем из иностранства, са важних догађаја широм Србије, уређивао сам и водио Дневник региона на РТС, што је после прерасло у емисију “Србија данас”.
Имао сам позиве не само из РТС – а да се преселим у Београд, али сам остао. Када сам могао да одем без компликација нисам отишао, сада у зрелим годинама то је другачије.
А интимно сам увек желео дас останем у Ваљеву. Везао сам живот за Ваљево. Толико људи, посебно младих, одлази из Ваљева, да је то неопходно зауставити. Ја сам и на мојим сликама, ликовним изразом указао на тај проблем, на време одлажења”.
Какво је новинарство данас у Ваљеву у односу на време од пре 20, 30 година?
У то време су новинари више држали до себе, а и до њих се више држало. Ви сте поменули нека респектабилна новинарска имена. Данас таква имена нису важна. Не подстиче се њихово постојање. Ако почетник у новинарству ради за неку партију или за власт, он је за њих важнији од било ког озбиљног новинарског имена у Ваљеву. А и све је више “новинара” који раде за интересе одређене партије, а не грађана.
Новинари само по називу могу да прођу на свакодневним темама, али када је у питању деликатнија, изазовнија тема, где се треба поставити, онда су они недорасли.
При томе опет се накупило много разних гласила. Ја сам последњих неколико година члан Комисије за суфинансирање медијских пројеката. То је најнезахвалнији посао. За ову годину је пријављено преко 40 пројеката. Хајде ти сада распореди то мало новца, а да не настане силна љутња и огорченост. Сви мисле да треба да добију тачно колико су тражили.
Какви су односи међу новинарима Ваљева данас. Пре су били набијени нетрпељивошћу и суревњивошћу. Да ли се шта променило на боље?
Има суревњивости и међу сликарима и међу фотографима, али они то некако завију у обланду. Ми то не знамо или нећемо.
Један наш значајан политичар је рекао да би се требало обратити некој врачари да скине лоше чини са Ваљева. Као да стално тражимо разлоге око којих ћемо да се свађамо. Ми живимо од афере до афере. Однос власти према нама, новинарима, зависи добрим делом и од нашег односа према представницима власти.
Гледајте позицију реалног новинарства: ако којим случајем подржите добар поступак власти или квалитетан наступ градоначелника – настрадали сте на друштвеним мрежама. Нема тог погрдног израза којим вас неће частити. Ако критикујете оно што је за критику, сателити власти ће вас прецртати и одбацити.
Ја се трудим да се држим мере и уређивачког концепта РТС-а.
Мислим да саговорници занју да ћу се држати мере, да их нећу злоупотребити и зато немам проблема да дођем до потребних саговорника.
Да ли те излет у сликарство и у ТВ репортаже освежава или ти одвлачи пажњу од “стварности”?
Освежава ме то. Моје сликарство је продужено новинарство. Теме које ме дубоко такну, а не могу се наћи у информативном програму, преносим на моје слике. А репортаже или кратки ТВ филмови дали су ону фину глазуру мом новинарском раду. Сва признања добио сам за ТВ репортаже. А био сам решио да не учествујем на такмичењима, јер сам мислио да је све то намештено. Пријатељи су ме убедили да не треба тако да размишљам. Послао сам неколико репортажа и ова о ланету је побрала толико награда. Ако се поклопи награда публике са мишљењем стручног жирија, онда, мислим, да је то заслужена награда. Толико људи ми још увек честита при сусретима, као да сам после тих награда други човек и новинар, а исти сам. Људима у Ваљеву је значило то што сам награђен. И зато ми је драго што сам остао овде.
Шта ти у том контескту значи Награда града Ваљева за новинарство?
Та је нагарада на крају, круна, овог низа. Драга ми је. То је некако награда за зрелост, за квалитет који није од јуче. Тако ја то доживљавам. За награду су заслужне и моје колеге из дописништва: новинари Слађана Васиљевић и Михаило Јефтић, сниматељи Драган Ракић, Дарко Деспотовић и Дејан Петровић, монтажерка Жељка Благојевић. Врло је важно да имате тако уиграну и квалитетану екипу. Лако се разумемо и договоримо, лако решимо и послове који се и нама учине тешким и компликованим..
А Ваљево је захвално за рад дописника. Има сасвим довољно релевантних догађаја, друштвена клима је оштра и занимљива.
