Љуба Поповић, један од највећих српских сликара, академик и почасни грађанин Ваљева, сахрањен је данас на брду Боричевац, у Месној заједници Брђани, у којој је као дете живео. Љуба Поповић је умро у четвртак, 11. августа 2016. године, у Београду, у 82. години живота.
Комеморативном скупу у ваљевском Центру за културу, опелу у Храму Васкрсења Господњег и сахрани присуствовали су чланови породице, бројне угледне званице-уметници, колекционари, представници институција, међу којима је министар културе у Влади Србије Владан Вукосављевић, као и бројни пријатељи и Ваљевци.
Својом одлуком да себе повери Ваљеву, Љуба Поповић је отворио нову страницу у историји града која ће се тек писати, поручио је на комеморацији у Центру за културу Драган Јеремић, заменик градоначелника.
„У овом тужном тренутку, када испраћамо једног уметничког горостаса, обраћам вам се у име града Ваљева и пре свега желим да се захвалим великом уметнику и Ваљевцу, пре свега Љуби, што је одабрао наш град за вечни починак. Уверен сам ће град Ваљево бити достојан указаног поверења, као и да ће Љубин лик и дело наставити да живе, пре свега указивањем на аутентичност и величанственост његовог стваралаштва будућим нараштајима. Својом одлуком да себе повери Ваљеву, отворио је нову страницу у историји града, која ће се тек писати“, рекао је заменик градоначелника Драган Јеремић.
Директор Ваљевске гимназије Војислав Андрић своје обраћање је започео освртом да је Љуба Поповић био један од најзначајнијих ђака те школе и утемељивач Модерне галерије Ваљево.
„Говорим у име Ваљевске гимназије и Модерне галерије, комшијских институција, које су веома значајне у животу и стваралаштву Љубе Поповића. Његов живот обележавају три одреднице- вредан рад, чудесна посвећеност и велика љубав. Студиозно и систематично како је стварао своје слике, припремао је и изложбе у нашој Модерној галерији, где је успоставио светске изложбене стандарде. Неоспорно талентован човек успео је и зато што је све што је радио, радио пуним срцем, максимално се предајући пре свега својим сликама. Међутим, није Љуба био посвећен само сликарству и уметности и свом уметничком стваралаштву, већ и многим другим занимљивим стварима. Био је велики љубитељ књиге, ништа мање страсти није гајио према филмској уметности. Спорт, посебно фудбал, био му је опсесија, био је посвећен и музејима, стриповима, природи, посебно Градцу. Са поносом је истицао да је Србин. Иако је многима деловао тешко и круто, ми који смо га познавали знамо да је Љуба Поповић био човек пун љубави. Љубав га је водила кроз цео живот и чинила да има изванредна стваралачка надахнућа, чији су резултат мноштва изложби на свим меридијанима, светска уметничка каријера, стотине уметничких дела. Много љубави је имао и за наше Ваљево“, рекао је Андрић.
Уз сузе се од свог великог пријатеља опростио славни фудбалер Душан Савић.
„Хтео бих да се захвалим Љуби за сва дружења, дивне разговоре, одласке у биоскоп, играње фудбала и све оно што је чинило наше пријатељство. Посебно желим да му се захвалим на дивним причама о Ваљеву, из времена када се дружио и радио са мојим оцем у биоскопу „Централ“. Нека му је лака ваљевска и српска земља“, рекао је Душан Савић.
Велики колекционар слика Љубе Поповића и прослављени спортиста Иван Ћурковић се осврнуо на лепе успомене које чува о познанству и дружењу са славним сликаром.
„Још док се нисмо први пут срели, а од тада је прошло више од три деценије, Љубине слике и цртежи су ме веома интригирали. А када је крајем седамдесетих променио свој дотадашњи опус, многи тонови боја, мистика, нешто што ни до данас нисам у потпуности одгонетнуо, сасвим ми је одговарало да све то ставим у лични контекст. А онда смо се сусрели и упознали, а и тада сам имао осећај да се познајемо много дуже. Данас сам окружен Љубиним сликама, имам времена, покушавам да читам шта је Љуба на тако волшебан начин преносио на платно. Љуба је био човек широких интересовања. Ту спада и спорт којим сам се бавио и који је он веома добро познавао, пратио и волео. У том вишедеценијском пријатељству, имали смо време одређено за галерије Париза, филм, као и за спортска такмичења и анализу свега. Долазио сам често у његов атеље, помало мистично место у коме се налазила и његова богата библиотека, на коју је био посебно поносан. Смрт, нажалост, не пита за време, она је увек иста, неизбежна и узима нам оне за којима остају само лепе успомене и сећања на доброту и честитост. Љуба ће остати са нама, у нашим сећањима, невидљив, али веома присутан. Изгубили смо великог пријатеља, али не и његову душу. Она ће бити, као и његов лик, вечно присутна у нашим сећањима, у нашим срцима“, речи су Ивана Ћурковића.
Председник Српске академије наука и уметности (САНУ), академик Владимир Костић, упутио је извињење научне јавности због сенке која покрива однос славног сликара и САНУ.
„Могао бих, попут какве хуље, да оперем руке, уз констатацију да су неспоразуми проблем неких других људи и других времена. Али нећу то да урадим, јер на то немам право. Мисао једног другог, на жалост покојног академика ми данас не да мира, да су људи талента најређи. Они чији се таленат остварује кроз свакодневни напор, они за које постоје креације и дела као код господина Љубе Поповића, могу се избројати на прсте једне руке. И да се стога, такви какви су, морају неговати. Овде и сада, пун поштовања, без стида и недоумице, испред институције коју игром случаја представљам, за грешке и увреде, ако их је било и како год да их је господин Поповић доживео, грешке које су други умели и да злоупотребе, изговарам искрено и, на жалост, посмртно, неуобичајену српску реч: „Љубо Поповићу, извини и опрости“, закључио је академик Костић.
О Љуби Поповићу као бунтовнику, неприлагођеном, оспораваном, али признатом, говорио је сликар Милан Туцовић.
„Ми данас испраћамо једног великог и целовитог човека. По свему он може бити узор онима који долазе. Прослављен и изопштен. Становник мегалополиса и вечити провинцијалац. Муж, отац и пријатељ. Заслужни сабрат европске сликарске породице и истински патриота. Наравно, Ваљевац. До краја страствени заљубљеник у уметност. А када кажем уметност, за Љубу су то све уметности заједно, али и филозофија, религија, митологија и сва могућа питања духа. Његова вера и трагалачки дух су све стапали у једно. Одатле је вероватно и долазила жудња за оном, како би Шејка рекао, интегралном сликом. Један живот, једна слика. Љуба започиње своје сликарство из тог тамног, подземног света. У тим тамним сликама се све растаче, али и клија. Оно што клија, хоће да расте. А раста без светла нема. Ту започиње Љубино призивање светлости. И наравно да га пут води у Париз, како су људи говорили, град светлости. Сада верујемо да одлази у светлост и да ће водити разговоре са многом сабраћом из прошлости, којима сликартсво беше пут ка Богу“, рекао је Милан Туцовић.
Опело поводом смрти Љубе Поповића у Храму Васкрсења Господњег у Ваљеву служио је епископ ваљевски Милутин са свештенством. Пригодним речима се од сликара опростио и подгорички парох Велибор Џомић.
На брду Боричевац, са погледом на град Ваљево, сахрањен је Љуба Поповић. Последњи поздрав, у име породице, је упутио његов брат од стрица Бранислав Поповић.
Опраштајући се над хумком, Душан Михајловић, некадашњи председник општине Ваљево и бивши министар, али и велики пријатељ Љубе Поповића је рекао да је „место вечног починка великог сликара почетак градње Храма светлости, светилишта које ће бити још један бисер у огрлици коју чине Ћелије и Лелић са горостасима духовности Светим Јустином и Николајем, Бранковина са горостасима модерне српске државности и поезије Ненадовићима и Десанком, храм хуманости са хероином Надеждом Петровић, докторима Куком, Тиховеном…“, поручио је Михајловић.
У Модерној галерији у Ваљеву отворена је књига жалости у коју су се уписало бројни поштоваоци Љубе Поповића.
