Обележена 23. годишњица погибије Стојадина Мирковића

Годишњица погибије војника Стојадина Мирковића из села Горње Лесковице код Ваљева, обележена је данас уз присуство породице, представника града, Удружења ратних добровољаца и њихових потомака од 1912-1918. године, као и поштовалаца лика и дела младог хероја који је погинуо 1991. године у Бјеловару, у Хрватској.

 

На спомен-обележју Стојадину Мирковићу које се налази у дворишту Основне школе “Милош Марковић”, ученици из ове школе су приредили пригодан програм. Ове године је мајци Аници Мирковић уручен орден Светог Саве трећег реда, који је њеном сину Стојадину, доделила Српска православна црква. По налогу патријарха Иринеја, орден јој је уручио отац Авакум из манастира Лелића.

 

У дворишту школе од прошле године је отворена спомен-соба у којој се налазе ствари Стојадина Мирковића, као и његова писма мајци. Млади војник Стојадин Мирковић је имао само 19 година када је бјеловарском ратишту своје херојско понашање крунисао највећом жртвом, својим животом. Уз мајора Милана Тепића је свесво жртвовао свој живот, када је одбио наређење да напусти положај.

 

Стојадин Цоле Мирковић је погинуо у оклопном транспортеру, који је одбио да напусти, након што му је мајор Милан Тепић издао команду да то учини. Из транспортера је војник Мирковић пуцао на нападаче на касарну ЈНА у Бјеловару, чије је главно складиште мајор Тепић потом дигао у ваздух са 170 тона експлозива и техником.

 

Стојадин је сахрањен на гробљу у Бјеловару, а породица је четири године чекала дозволе да га пребаци у родно село. На сеоском гробљу у Горњим Лесковицама је сахрањен 18. јула 1995. године, уз све војне почасти. За испољено јунаштво, посмртно је одликован 31. децембра 1999. године Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Стојадина многи називају Синђелићем подно Повлена, јер је његов храбри чин раван јунаштву славног војводе који је војевао против турских завојевача.

 

БИОГРАФИЈА СТОЈАДИНА МИРКОВИЋА

 

СТОЈАДИН Живојина МИРКОВИЋ рођен је 14. јануара 1972. године у селу Горње Лесковице код Ваљева.

 

Осам разреда основне школе завршио је у родном селу и определио се за пољопривредну производњу на свом имању. Рано је остао без оца, па је са мајком Аницом и братом Добривојем осетио сву тегобу сеоског живота. У децембру 1990. године отишао је на одслужење војног рока у Бањалуку. Након што је успешно завршио обуку за возача оклопног транспортера, прекомандован је у Бјеловар. У то време у Хрватској се воде жестоки оружани сукоби Туђманових бојовника са припадницима ЈНА, с крајњим циљем отцепљења од СФРЈ.

 

Стојадин Мирковић је са групом војника обезбеђивао складиште војне технике и муниције на Беденику код Бјеловара. После више напада, одлучујући окршај започео је 29. септембра 1991. изјутра. Мајор Милан Тепић, командант складишта, минирао је објекат не желећи да га препусти нападачима.

 

Док су сви били на положајима, војник Мирковић је дејствовао из оклопног транспортера. Жестока борба трајала је до поднева. У тренутку безизлаза Тепић је дао знак војницима да се повуку, јер ће уследити страховита експлозија. Сви су се повукли осим војника Стојадина Мирковића, који је остао да се добровољно, до краја, бори са својим мајором. Само неколико минута доцније огромна печурка уздигла се изнад Беденика, објављујући да су два хероја исписала још једну светлу страницу у историји српског ратништва.