Драган Живановић из Златарића подстакао је поштење у људима. У Ђединој воденици написао је реченицу: Узмите брашно сами и оставите новац. Узајамно поверење за сада је стопостотно. Драган Живановић је добитник Награде града Ваљева за чување и неговање традиције ваљевског краја.
Лако је разговарати са Драганом Живановићем, јер он веома лепо и занимљиво говори, али је тешко писати о њему. Зато што су вероватно све новине које излазе у Ваљеву и Србији писале о њему, а ТВ и радио станице снимиле су репорттаже и емисије.
Драган је на најлепши начин демантовао уврежено мишљење како смо огрезли у себичности и непоштењу. Пре 10 година написао је воденици, на речици Обници девет километара од Ваљева: Узмите брашном сами и оставите новац.
Драган је то учинио из прагматичних разлога: на 300 метара од воденице има кућу са окућницом и није могао током летњих дана да стално буде у воденици. За почетак оставио је пет кеса по два килограма кукурузног брашна. Сматрао је да сви могу издвојити тадашњих осамдесет динара за два кг. брашна, а ако се и не плати он неће пропасти. Дошао је после сат времена и видео да су узете две кесе брашна и да је новац ту.
Сутрадан се поновило исто. Поред новца стајала је кеса љутих бомбона као поклон и број телефона Зорана из Неготина. Драган, као велики мајстор комуникације, позвао је Зорана да му захвали на поклону и да пожели да брашно са породицом потроши у здрављу и срећи.
“Ти си, Драгане, бисер Србије и западна Србија треба да буде поносна на тебе”, узвратио је Зоран.
Драган је убрзо у воденици отворио књигу утисака. До 2014. године књига се попунила и Драган је пријатељима говорио како би то било лепо штампати. А њему је то сугерисала др Љубица Лаушевић, професор на Високој пословној школи у Ваљеву.
И 2014. године, шестог септембра,код воденице је одржана промоција књиге у којој се нашло 600 лепих утисака наших људи на простору од Србије, па до Аљаске и Аустралије. Један младић који превози лекове, БГ таблице комбија, на молбу свог оца дошао је у Златарић да упозна Драгана. Написао је: “Човек није само оно што наследи генима, него и што сам створи од себе. Браћо, хоћемо ли и ми бити као Драган!”
Тог дана одржан је и Други сабор воденичара Србије. Удружење воденичара Србије има 60 чланова. Толико би требало да има и живих воденица.. Драган је почасни председник удружења. Код Ђедине воденице (чији Драган није власник, али у њој ради и о њој брине од 1988. године) окупило се око 500 људи, три свештеника, КУД из Осечине. Драган је био домаћин, организатор и учесник програма. Помогли су му несебично многи пријатељи да све то организује на високом нивоу.
Драган се за било коју врсту помоћи обратио дописом тадашњем градском руководству Ваљева, али није био удостојен ни одговора. Каже да га то заболелео. Неће да пропусти прилику, а да не спомене да га садашње градско руководство препознало, доделивши му награду која му пуно значи.
Посебну важност у животу Драгана Живановића има славни кошаркаш Дражен Далипагић. Драган толико цени и воли Далипагића да је својевремено радећи у Крушику, машину за којом је радио облепио сликама Дражена Далипшагића. Прозвали су га Далипагић, па Драган уз своје презиме приликом представљања скоро увек дода и Далипагић.
Славни кошаркаш је посредством једне ТВ емисије 2011. године посетио Драгана у његовој воденици. Тада су се званично упознали и постали истински пријатељи.
Драган је рекао Далипагићу да га поштује и воли не само због највећег могућег доприноса успесима репрезентације и Партизана, већ и због његових људских квалитета. На једној утакмици у Ваљеву, такође склавни кошаркаш Драган Кићановић није могао да поднесе вређање публике. Узвратио је публици, за великог аса на недоличан начин. После тога звиждуци и увреде су појачани, па је утакмица морала бити прекинута. Кошаркашима Партизана је звиждано из све снаге, док се као последњи у свлачионицу није упутио Далипагић. Звиждуци су тада перстали, а халом се разлегао аплауз. Публика је знала да препозна и да направи разлику.
Непобитно је, дакле, да је Драган подсаткао људе да покажу своју бољу страну, ту у његовој воденици. Питали смо га како се њему чини, како људи стоје с поштењем у свакодневном животу, изван његове воденице?
“Једног сам дана седео овде у собици. Из просторије где се налазе кесе с брашном нису ме могли видети. Чујем зауставља се аутомобил и један глас каже: Хајде, овамо да се увериш да сам ти говорио истину. Ваљда је свом пријатељу причао за моју воденицу, а овај му није веровао, па га сада зове да се увери.
Има ли овде брашна, пита га.
Видим да има брашна а има и пара, одговара овај.
Видиш, нисам те онда лагао.
Јеси ли ти видео тог човека? пита овај
Јесам, видео сам га.
Какав је то човек кад верује људима?
Па, би ли ти отишао да не платиш? Да превариш човека који верује нама?
Не бих то никад урадио, знаш и сам, каже му пријатељ.
“Мени су украли фрезу из гараже од 2000 евра пре три, четири године, а овде никада ништа. Не морају да узму брашно, има овде увек новца, макар хиљада, две, али ни то нико не дира. Могли би узети за пиће, за цигарете, али не. Све је на свом месту”. Тако да не знам. Немам јасан одговор.
Драган Живановић има 68 година. Воденичари су дуговечни., каже. Ђедо Милосав је живео 94 године.
Драган је 2015. године доживео велики животни ударац од кога се једва опоравио. Преминуо му је син Горан у 42. години. Прошле године правио је свадбу за Горановог сина, свог унука. Има супругу Милицу, кћерку и од ње двоје унучади. Иза Горана су остали, такође син и кћерка. Горанов син се прошле године оженио. Добио је већ кћерку а Драган праунуку.
Када је Драган добио Нагараду града Ваљева, његов пријатељ песник Зоран Нинић из Осечине написао је песму у ту част. Последњи стих песме гласи: Из љубави воденичар посто, а светску је доживео славу.
